Sinteza hormona štitaste žlezde je pod kontrolom hipotalamusa i hipofize. Iz hipotalamusa (područije koje se nalazi u mozgu) se luči hormon TRH. TRH deluje na hipofizu (žlezda koja je smeštena u bazi lobanje) i oslobađa TSH. TSH deuje na štitastu žlezdu i kontroliše sve aspekte sinteze hormona: stimuliše sintezu i sekreciju T3 i T4. Takođe, utiče i na veličinu žlezde.

Protein koji se stvara u štitastoj žlezdi i neophodan je za sintezu tireoidnih hormona.

T4 cirkuliše u krvi u dve forme: vezan za proteine i slobodan (free T4). Manje od 0,1% hormona cirkuliše u ovoj formi i slobodno ulazi u ćelije. Samo je slobodna forma hormona biološki aktivna. Između vezane i slobodne frakcije postoji međusobna ravnoteža, pri čemu hormoni vezani za proteine služe kao rezervoar. T4 test meri ukupan nivo ovog hormona (vezan za proteine i slobodan). FT4 test meri slobodan T4, koji predstavlja biološki aktivnu frakciju.

T3 cirkuliše u krvi u dve forme: vezan za proteine (i to primarno za TBG) i slobodan (free T3). Samo oko 0,3% hormona cirkuliše slobodno, ali je samo slobodna forma hormona biološki aktivna. Između vezane i slobodne frakcije postoji međusobna ravnoteža, pri čemu hormoni vezani za proteine služe kao rezervoar. T3 test meri ukupan nivo ovog hormona (vezan za proteine i slobodan). FT3 test meri slobodan T3, koji predstavlja biološki aktivnu frakciju. Nakon sekrecije T3 i T4 u cirkulaciju, najveća frakcija ovih hormona se vezuje za transportni protein TBG (globulin koji vezuje tiroksin). Kod nekih stanja i bolesti dolazi do promene nivoa ovih proteina što utiče na nivoe T3 i T4 (ovo se često događa tokom trudnoće, primene kontraceptivnih pilula i dr.).

Koriste se kao pomoć pri postavljanju dijagnoze autoimunih tireoidnih bolesti, kao i pri praćenju efekata terapije. Prisustvo specifičnih antitela je karakteristično za autoimune tireoidne bolesti. Najvažnija su anti-TPO antitela, TG antitela i TSH receptorska antitela.

Koristi se kao pomoć pri postavljanju dijagnoze i praćenju efikasnosti terapije medularnog karcinoma tireoidne žlezde. Takođe, uz ostale analize i procedure, pri postavljanju dijagnoze multiple endokrine neoplazije tipa II i familijarnog medularnog karcinoma tireoidne žlezde.

Estrogeni su odgovorni za razvoj sekundarnih ženskih polnih karakteristika. Zajedno sa gestagenima oni kontrolišu sve važne reproduktivne procese kod žena. Estrogen se proizvodi prevashodno u jajniku (folikuli, žutom telu), ali se male količine takođe formiraju u testisima i adrenalnom korteksu. U trudnoći, estrogen se uglavnom formira u placenti.

FSH (folikulostimulišući hormon), zajedno sa LH (luteinizirajućim hormonom) pripada familiji gonadotropina. FSH i LH regulišu i stimulišu rast i funkciju polnih žlezda (jajnika i testisa) u sinergiji. Kod žena, gonadotropin deluje u okviru mehanizma povratne sprege hipotalamus-hipofiza-jajnik i kontroliše menstrualni ciklus.

Gestagen progesteron je steroidni hormon. Progesteron se uglavnom formira u ćelijama žutog tela i u toku trudnoće u placenti.

Najčešće određuje kod ispitivanja neplodnosti, poremećaja menstrualnog ciklusa, galaktoreje (lučenja mleka koje nije u vezi sa dojenjem) i impotencije.

Androgeni hormon koji luče ćelije testisa kod muškaraca, jajnici kod žena i jedan mali deo nadbubrežne žlezde kod oba pola.

Steroidni hormon koji se pretvara u testosteron i estrogen. Luče ga jajnici, testisi i nešto manje nadbubrežna žlezda.

Hormon koji se sastoji od dve subjedinice, alfa i beta. Kod muškaraca i žena se normalno nalaze niski nivoi u krvi. Kod trudnica, specijalizovane ćelije placente počinju da sintetišu hCG i njegova koncentracija u krvi značajno raste. Ima ulogu u održavanju trudnoće u prvih nekoliko nedelja. Sinteza beta-hCG dostiže maksimum oko 8 - 10 nedelje trudnoće, kada počinje lagano da opada.

Spada u prenatalni skrining test koji se radi tokom prvog trimestra i to obično u periodu od 11 do 14 nedelje trudnoće (11 – 13 + 6 nedelje) * skrining testovi se ne koriste za postavljanje dijagnoze. Na osnovu njih se određuje da li je potrebno dalje ispitivanje. Test se koristi za izračunavanje rizika od postojanja hromozomskih abnormalnosti kod bebe: Daunov sindrom (Down syndrome), koji je povezan sa intelektualnom nesposobnošću i poremećajima u razvoju. Najčešće nastaje zbog toga što svaka ćelija u telu ima tri kopije hromozoma 21 (trizomija 21), umesto uobičajene dve kopije. Osim toga, double test je efikasan i kod izračunavanja verovatnoće postojanja drugih najčešćih trizomija: Edvardov sindrom (Edwards syndrome) najčešće nastaje zbog postojanja tri hromozoma 18 (trizomija 18) u svakoj ćeliji u telu, umesto uobičajena dva. Telesna težina na rođenja je mala, prisutni su defekti na srcu i drugim organima. Zbog ozbiljnih medicinskih problema, ishod je često fatalan tokom prvih meseci života. Trizomija 13, Patoov sindrom (Patau syndrome) nastaje zbog prisustva tri kopije hromozoma 13 u svim ćelijama tela (normalno su prisutne dve kopije). Zbog toga se javljaju teška intelektualna nesposobnost i fizičke abnormalnosti. Poremećaj najčešće ima fatalan ishod tokom prvih godinu dana. U krvi majke se određuju parametri: 1. free beta HCG 2. PAPPA (pregnancy-associated plasma protein - A).

Podrazumeva određivanje sledećih parametara u majke: AFP, koji predstavlja protein koga proizvodi fetus, te hCG (humani horioni gonadotropin) je hormon koga stvara placenta i nekonjugovani estriol (uE3), koji je estrogen koga stvaraju placenta i fetus.

Sličan je triple testu, s tom razlikom što se, pored već navedena tri parametra (AFP, hCG, uE3) u krvi majke određuje i inhibin A-protein koga stvara placenta. Prednost ovog u odnosu na tripl test je veća mogućnost identifikacije trudnoća koje nose povišen rizik od Daunovog sindroma. Takođe, verovatnoća lažno pozitivnih rezultata je niža. Cilj prenatalnog skrininga u 2. trimestru je identifikacija trudnoća kod kojih postoji povećan rizik od postojanja defekata neuralnog tubusa, to jest, poremećaja u razvoju mozga i kičmene moždine, te Daunovog sindroma (Down syndrome) koji je povezan sa intelektualnom nesposobnošću i poremećajima u razvoju. Najčešće nastaje zbog toga što svaka ćelija u telu ima tri kopije hromozoma 21 (trizomija 21), umesto uobičajene dve. Edvardsovog sindroma (Edwards syndrome) koji najčešće nastaje zbog postojanja tri hromozoma 18 (trizomija 18) u svakoj ćeliji u telu, umesto uobičajena dva. Telesna težina na rođenju je mala, prisutni su defekti na srcu i drugim organima. Zbog ozbiljnih medicinskih problema, ishod je često fatalan tokom prvih meseci života.

Hormon kore nadbubrežne žlezde. Najvažnije fiziološke funkcije su regulacija metabolizma ugljenohidrata i održavanje ravnoteže vode i elektrolita. Deluje imunosupresivno i protivupalno.

Hormon koga luči prednji režanj hipofize. Njegova glavna uloga je u sintezi glukokortikoida (naročito kortizola) iz kore nadbubrega. Lučenje ACTH u fiziološkim ulovima se odvija prema cirkadijalnom ritmu, najintenzivniji je oko 8h ujutru a najniži uveče. Njegova koncentracija se može naglo povećati u stresnim situacijama. Nivo ACTH treba da bude u korelaciji sa nivoom kortizola.

Enzim koji se produkuje u bubrezima prilikom pada krvnog pritiska i kod pada koncentracije natrijuma u krvi. Dakle renin dugoročno reguliše krvni pritisak i tako sprečava njegovo jače opadanje.

Hormon koji povišava reapsorpciju jona natrijuma i vode, i sekreciju jona kalijuma u sistemu kanala za prikupljanje i distalnim zavijenim kanalićima bubrežne funkcionalne jedinice, nefrona. To povišava volumen krvi, stoga, povišava krvni pritisak. Aldosteron je deo renin-angiotenzinskog sistema.

Ovaj hormon luče B-ćelije pankreasa i on ulazi u cirkulaciju preko vene porte i jetre. Insulin se obično ritmički oslobađa, paralelno sa ciklusom glukoze koji se normalno odvija približno 2 minuta pre insulinskog ciklusa. Insulin koji se nalazi u cirkulaciji ima poluživot od 3-5 minuta i uglavnom se razgrađuje u jetri, dok se inaktivicija ili ekskrecija proinsulina i C-peptida uglavnom odvija u bubrezima. Određivanje koncentracije insulina u serumu najčešće se vrši kod pacijenata koji imaju simptome hipoglikemije. Ono se koristi da bi se utvrdio glukoza/insulin odnos, kao i za utvrđivanje pitanja vezanih za sekreciju insulina kao na primer u Tolbutamid testu i Glukagon testu, ili u proceni tolerancije glukoze unete oralnim putem ili u testovima za provociranje gladi.

Ovaj hormon luče B-ćelije pankreasa i on ulazi u cirkulaciju preko vene porte i jetre. Insulin se obično ritmički oslobađa, paralelno sa ciklusom glukoze koji se normalno odvija približno 2 minuta pre insulinskog ciklusa. Insulin koji se nalazi u cirkulaciji ima poluživot od 3-5 minuta i uglavnom se razgrađuje u jetri, dok se inaktivicija ili ekskrecija proinsulina i C-peptida uglavnom odvija u bubrezima. Određivanje koncentracije insulina u serumu najčešće se vrši kod pacijenata koji imaju simptome hipoglikemije. On se koristi da bi se utvrdio glukoza/insulin odnos, kao i za utvrđivanje pitanja vezanih za sekreciju insulina kao na primer u Tolbutamid testu i Glukagon testu ili, u proceni tolerancije glukoze unete oralnim putem ili u testovima za provociranje gladi.

Najvažniji protein, pored kolagena, koji ulazi u sastav kostiju i čini oko 1% ukupnih proteina kosti. Za njegovu sintezu je neophodan vitamin K, zato što ga obogaćuje grupama pomoću kojih osteokalcin vezuje kalcijum i koje su takođe potrebne za interakciju sa drugim proteinima i receptorima. Takođe, vitamin D stimuliše sintezu osteokalcina. Sintetišu ga osteoblasti i predstavlja specifičan marker njihove aktivnosti. Osteokalcin, koji je inkorporiran u matriks kostiju, se oslobađa u cirkulaciju i tokom resorpije kostiju i zbog toga predstavlja marker prometa u kostima, a ne samo marker formiranja kosti. Nivo ovog parametra podleže varijacijama u toku dana, više koncentracije se nalaze rano ujutru. Izlučuje se urinom. Zbog toga, nivo može biti povećan kod bolesti bubrega iako ne postoje procesi na kostima.

Luče ga paratiroidne žlezde kao polipeptidkoji sadrži 84 aminokiseline. On deluje tako što povišava koncentraciju kalcijuma (Ca2+) u krvi, dok kalcitonin, hormon koji proizvode parafolikularne ćelije (C ćelije štitaste žlezde) snižava koncentracije kalcijuma.

Liposolubilan vitamin (rastvorljiv u mastima) i postoji u dve forme: vitamin D2 (ergokalciferol) i vitamin D3 (holekalciferol). Vitamin D2 se nalazi u nekim biljkama i u organizam se unosi ishranom. Vitamin D3 nastaje u koži pod dejstvom sunčeve svetlosti, a takođe je prisutan i u nekim namirnicama kao što su žumanca, jetra, masne ribe koje žive u dubokim morima. Obe forme su rastvorljive u mastima, deponuju se u masnom tkivu i podležu istom metabolizmu. U jetri se prevode u 25-(OH), tj. vitamin D. On dalje u bubrezima podleže hemijskoj reakciji pri kojoj nastaje 1,25(OH)2 - vitamin D i to je jedini biološki aktivan oblik ovog vitamina. Ovu reakciju stimuliše PTH (paratiroidni hormon). 1,25(OH)2 - vitamin D je po svim svojim karakteristikama hormon: struktura je slična drugim steroidnim hormonima, sve dok postoji adekvatno izlaganje sunčevim zracima organizam će stvarati dovoljne količine i neće biti potreban unos putem hrane, sintetiše se u jednom organu, a dejstvo ispoljava na drugim organima.

Proteinski hormon sa 16 kDa unosa i potrošnje energije, putem uvećavanja apetita i metabolizma. On je jedan od najvažnijih hormona adipoznog porekla.

Aminokiselina koja se normalno nalazi u svim ćelijama tela. Utvrđeno je da je povećani nivo homocisteina povezan sa rizikom od bolesti koronarnih arterija, moždanog udara i tromboembolija kod ljudi sa normalnim nivoom holesterola.

Aminokiselina koja se normalno nalazi u svim ćelijama tela.

Luči se kao odgovor na tkivnu hipoksiju kiseonika. U prisutnosti anemije proizvodi se više eritropoetina, koji signalizira koštanoj srži da proizvodi više eritrocita. Takva korekcijA anemije pretpostavlja da koštana srž nije oštećena lekovima ili hroničnim bolestima, da ima dovoljno gvožđa i drugih faktora. Pri anemiji ili hipoksemiji renalna sinteza i sekrecija eritropoetina mogu porasti za 100 i više puta. Međutim, u slučaju hroničnih bubrežnih bolesti, insuficijencije bubrega, kada pacijent mora ići na dijalizu, sekrecija eritropoetina znatno je oštećena i pacijent zapada u anemiju.